Odlazim u park na posmatranje poezije jeseni.

Drvece polako postaje siromasno i bedno. Nezni i nesvakidasnji tepih od lisca u bojama maste kao da ima nozice pa se non stop seli! Trava vise nema onaj veseli duh u sebi i ne krece se u ritmu oraspolozivog talasa. Svi cvetici su se posakrivali u svoj siguran kutak. Vazduh je cist i prija kao nikakav drugi,a vetar nezno prolazi kroz kosu malih devojcica i osvezava starije ljude. Sunce se nekako probija kroz gole grane i nesto nas malo utopljava. Oblaci nikakvi i skoro svakoga dana najavljuju kisu. Rode i laste su nas opet ostavile da se ovde smrzavamo,a verni vrapcici su kao i svake godine ostali sa nama. Po koja klupica i na njoj zreo par zagrljen u ljubavnom plamenu. A ljuljaska… nju vetar onako malo gurka,pa izgleda kao da ju je nedavno napustila neka devojcica. Tako je kad jesen dodje.

Jesen ne mora da donosi tugu,kakvo ce godisnje doba biti odlucujemo mi sami. To sto priroda poumire jeste pomalo tuzno ali ne mora sve da bude tako. Jesen,leto,zima i prolece su imena dobijena po temperaturama,raznim pojavama i… Mi sami sebi odredjujemo kada ce nama biti jesen,leto,zima ili prolece!