Sunce se probudilo,polako dize i nas,a u ocima mu reci za sve nas:”Dobro jutro”.

Travu je lagano obasjalo,dok je cvece mamurno ulepsavalo dan svetu.

       “Jao vidi onaj prelepi suncokret medju kukuruzima,da ti ga uberem?”-culo se iz jednog dvorista. Upravo je tada dete izletelo iz kuce da se igra sa svojim kucom. Skok vamo,skok tamo,prelepo za videti. Po koja pesmica se cuje sa nekog drveta. A,da,to su nase pticice. Koreografija medju oblacima pomesana sa zracima sunca,to laste odvlace paznju deci i ljudima. Koja kap kise bi ljubomorno da pokvari taj bal. Kad kad nezni vetric prodrmusa one bujne grane i unese malo zivota u njih. U danima leta voda je topla,kako jadne ribice da izdrze? Bas mi je jedan karas upao u oko. Po koja zabica,zavucena u drezgu,skace sa lokvanja na lokvanj. Na mostu iznad vode projuri voz. A ispod njega camac sakriven od sunca i u njemu ljudi koji pecaju. Op! Jedna riba je zagrizla mamac. Zalazak sunca… To je nesto ne opisivo lepo! Kao da sunce lije suze sto nas ostavlja,kao da ta voda njemu skida boju i prelazi u oblake. Oko njega je sve ruzicasto,ljubicasto,narandzasto… A zatim se mesec budi i zvezde su nam sada jedini nebeski prijatelji. Svi su otisli da spavaju i ostavili mesec da sa lakocom obavlja svoju duznost. Ali… Mladi mu se suprotstave kad zele,ipak i kad mu se suprotstave ona meseceva tisina ostaje…