cao ljudi...nije me dugo bilo...objavila sam poslednji post pre nedelju dana,a sad cu jos jedan...skola i sve to...jednostavno nemam vremena pisati...ali zato nabijam odlicne ocene...ponekad odem do drugarice da se opustim i tako...kako ste mi vi? u subotu mi dolaze drugarice da radimo nesto za geografsku sekciju,a u nedelju najverovatnije idem na rodjendan,tako da mi je vec isplaniran vikend...moram da vam se pohvalim...dobila sam 5 iz biologije i pisala sam kontrolni iz istorije(super sam ga uradila)... sve radim zato sto sam vec isplanirala sta hocu da upisem...mogu li vas nesto zamoliti? da mi svi koji komentarisete napisete datum rodjenja,zato sto kad posetim nekoga i vidim pise sretan rodjendan,a ja se osecam glupo zato sto ja nisam cestitala...tako da...skola mi je sada jedina tema,ne znam o cemu da pisem,trenutno nemam nikakvih inspiracija...sve mi ide kako traba...a vama?sve vas bubim,i sledeci post stize cim meni stigne barem tracak inspiracije...BUBAC VAM SALJEM

      Moj kvart. Slika iz mog kvarta je savrsena.

      Drvece se u ovim hladnim danima smrzava,nema onog njegovog zelenkastog ogrtaca,odnosno,on polako nestaje. Pokoji crni galeb ili ptica pevalica,preleti mamurno nebo. sunce nas budi ali i ono samo spava. Pogled na kuce je sve mracniji,nema onih veselih basta punih cveca i leptirica koji kruze oko njih. Njive su pune zrelih kukuruza,a livade su prazne i usamljene. Sve ono veselo i sve sto nam daje nadu,mrki i besni oblaci poplave svojom mrznjom. Sva ta priroda sto se radjala u prolece i sto nam je krasila leto sada polako umire,a nama tako polako umire raspolozenje.

        Oktobar nam donosi tuzne i osamucene prve dane jeseni,a odnosi lepe uspomene na zabavu i leto. Ali jesen kao i svako drugo doba godine,nosi u sebi nesto vrlo posebno i lepo...

Carobno putovanje je pocelo. Plavim okeanom ploveci protiv velikih talasa koje otvara srce i donosi osmeh na lice,kao da su konji koji jurisaju.Meduze stvaraju magicna svetla koja kao u nekoj prostoriji svece sto pruzaju najvecu romantiku. Razne ribice koje polako plivaju podsecaju na neobicne latice ruza koje nezno plutaju na vodi.

Tako putujuci,nailazeci na nove plodove maste,uzivali smo.Sunce je przilo,ali nema veze,kitovi su nam olaksavali. Prskajuci nas osvezavajucom vodom,kapi su padale na nas,kao kapi kise koja nam je u ovom trenutku najvise trebala. Od jednom,jata ptica nas je obletalo. Kad smo pogledali gore…bilo je neobicno,prelepo,nemoguce za opisati,nismo mogli da verujemo.

Spustili smo pogled,jer su ptice nastavili svojim putem, laki pogledom u vodu,primetila sam nesto,neko se smejao,dole,u vodi. To su bile sirene. Svaki put je sve neobicnije i sve je teze za opisati.

Smejale su se nama kako izgledamo,zacudjujuce i neobicno za njih,a najvise…smesno!

Bile su prelepe. Kosa dugacka,talasasta,menjala je boju. Grudi su im pokrivale skoljke,a peraja ili kako to da nazovem…kao iz crtanih,tamno zelena krljust. Delfini su im najbolji prijatelji,igrajuci se stalno su uz njih.

Pozvale su nas da zaronimo sa njima,da nam pokazu njihov svet pod vodom. Pristali smo,krenuli smo u potragu za necim novim i zanimljivijim.

I imali smo sta za videti:prvo sto smo ugledali je raznovrstan svet algi. Pomerale su se uz ritam muzike talasa.

Pored nas su prolazile svakojake ribe. Gledale su u nas zato sto smo mi nova stvorenja za njih.

Srce je kucalo jako,strah nas je obuzeo,neka velika riba sa strasnim zubima nam se priblizavala,izgledala je jako ljuto…sirene su rekle da je to ajkula i da nam nista ne moze dok su one tu. Pao nam je kamen sa srca.

U daljini su se videle baklje kako gore pored nekih gradjevina.Ubrzo smo i tamo stigli. Nismo mogli da se nagledamo lepote podvodnog grada. Ta lepota je oduzimala dah. Covek moze samo da sanja takav grad,nikada ga nece uspeti sagraditi. Neke kuce su bile sagradjene od drveta ,neke od algi,neke od latica ruza,neke od slatkisa,a neke od stakla,a sve su se cvrsto drzale. Vatra se odbijala od staklenih kuca pa je sjaj bio sve veci. Kuca od srebra i bisera je bila prelepa,ta je pripadala princevima,bila je kao manji dvorac. A pravi dvorac,od zlata,cistoga zlata koje se presijavalo na svaku sirenu po malo. E to je bio dvorac od kralja sirena i od samih sirena. Priredili su nam svecanu gozbu,bilo je super,klovnovi su nas zabavljali,cak su I sviraci bili,sve,sve sto covek pozeli da se zabavi,a vecera je bila bas ukusna.

A zatim su nas sirene vratile na brod.

Grmelo je,sevalo na sve strane,sunce nas je napustilo,a kisa je pljustala. Stigli smo kuci,svi mokri ali sa veselim duhom.

E ovako je proslo moje putovanje u podvodni svet,ja bih ga nazvala ATLANTIDA!!!

Jutro je diglo sve odgovorne ljude i decu. Sunce je svojim raskosnim,neznim zracima obasjalo umornu travu.

Pokoji beli cvetak se nadje. Visibabe su digle svoje glavice ka suncu i slatko se nasmesile. Umerenoj zimi dolazi kraj. Nema veselog i dugotrajnog snega,a nije ga ni bilo. Koliko su topli i blistavi dani,vredne pcelice su se vratile na voljeni posao. Vockice,umesto da leno odmaraju,dale su svojim rozim suradnicima da cvetaju. Sumski vojnici se polako vracaju i svog starog,podlog gazdu da cuvaju. Deca se bezbrizno igraju,svojim loptama u kosarkaski kos ubacuju,fudbalsku loptu na glavu nabacuju,a odbojkasku uce leteti. Stariji ljudi se predvece polako setaju i malo pricaju uz pljuckanje cunje. Momaka I devojaka na svakom cosku. Neprimetno nam se vraca onaj mir u kuce a graja na ulice. Velike svadje nestaju, a veseli razgovori dolaze.

Sve se ponavlja sto i svake godine,prelaz zime u prolece je sve lepse i lepse,a ovo ce do sada biti najlepse!!!

Probudila sam se i ugledala kroz prozor dugo ocekivani sneg! Obradovala sam se i krenula u sumu,tamo najlepse i najbolje mogu videti posledice te prelepe zime!

Kad sam usla u sumu,prvi dojam mi je bio nekako zalostan. Drvece je ostalo bez svojih mocnih vojnika koji su mu davali boju,lepotu i stitili ga od hladnoce,kise ili prejakog sunca. Sneg ih je prekrivao nezno pa cak i neprimetno za cas. Setala sam se i ugledala prelepog,malog,belog medu. Pogledao me je i krenuo prema meni. U pocetku sam se plasila,ali kad je on meni pruzio sapicu,shvatila sam da on samo zeli malo paznje i neznosti.

Mazila sam se igrala sa njim neko vreme pa nastavila svojim putem. Isao je za mnom ali sam pocela trcati i bezati od njega. On me je poterao do jednog velikog Sneska Belica. On je ostvario od jednom moje zelje,koje su vladale mnom. Obradovala sam se njemu,krenuo je prema meni i pitao me da li volim zimu. Ja sam mu naravno odgovorila,ali sam u pocetku mucala. Odlazila sam polako,gazeci po prelepom tepihu od raznih boja i oblika listica. Kako sam isla sve dublje u sumu,otkrivale su mi se mnoge tajne sto zima nosi. Ideci tako,ugledala sam neki veliki,prelepi cvetak koji je lagano oborio glavu kad sam mu prisla. Zacudila sam se sto se usred zime nasao tako lep cvet u sumi. Nisam mogla verovati,htela sam ga ubrati i odneti mami,ali kad sam ga uhvatila za vratic od jednom je progovorio i molio za milost. Shvatila sam da je on najlepsi i da je on dusa sume.

Tu se zavrsio moj vrlo lep izlet,nadam se da cu opet moci ili uspeti videti lepotu i takav prizor zime.

Zima je najveca radost svoj deci,sneg kad pada,mi se odmah obradujemo i izadjemo napolje da se igramo. Jednostavno je obozavam!!!

cao,ljudi nije me dugo bilo,nazalost! nedostajali ste mi! bila sam kod babe i dede na nedelju dana i mogu da vam kazem da mi je bilo super,ali stvarno!!! svako vece sam se zezala sa svojim drustvom,sa krsa njih sam se zblizila,isto sam ih i puno upoznala,ali sam se i potukla... neki dan sam jedva cekala da skola pocne,zato sto nisam izlazila i zato sto sam se smarala,a sada i zelim da vidim svoje drustvo iz skole,a i zelim da raspustu nikada ne dodje kraj!!! ali... skola je tu,pred mojim nosom,ne zelim da idem,ali...zelim da idem! o,boze,sto sam ja opiceno dete!!! e iskreno da vam kazem,upravo sam stigla kuci,prvo sto sam uradila,sela sam za kompjuter... jedva cekam onaj jesenji raspust,sad ce on brzo... joooj...  ljudi ovo je bilo samo da vam se javim,a uskoro stize i neki "normalan" post!!!

pusa za sve,za tiju narocito,sekice moja jedva cekam da te vidim!!!CMOKITJ:):):)

 Ona tiho dolazi

A glasno odlazi

Nekome se zove Djordje

Koji nikad na vreme ne dodje.

Nekome se zove Marko

A nekome Darko

Da ti dodje mrak na oci

Pa da u bunar skocis

Neko ima svog Stevana

A neko Stefana

Sto kad ocima skidaju

Mnoga srca kidaju

Obicno se voli nezno i polako

Ili sve ide naopako

Prva ljubav nosi mnogo uspomena

Nekome je Luka,nekome Mima

Ima ih puno sa raznim imenima

Odlazim u park na posmatranje poezije jeseni.

Drvece polako postaje siromasno i bedno. Nezni i nesvakidasnji tepih od lisca u bojama maste kao da ima nozice pa se non stop seli! Trava vise nema onaj veseli duh u sebi i ne krece se u ritmu oraspolozivog talasa. Svi cvetici su se posakrivali u svoj siguran kutak. Vazduh je cist i prija kao nikakav drugi,a vetar nezno prolazi kroz kosu malih devojcica i osvezava starije ljude. Sunce se nekako probija kroz gole grane i nesto nas malo utopljava. Oblaci nikakvi i skoro svakoga dana najavljuju kisu. Rode i laste su nas opet ostavile da se ovde smrzavamo,a verni vrapcici su kao i svake godine ostali sa nama. Po koja klupica i na njoj zreo par zagrljen u ljubavnom plamenu. A ljuljaska… nju vetar onako malo gurka,pa izgleda kao da ju je nedavno napustila neka devojcica. Tako je kad jesen dodje.

Jesen ne mora da donosi tugu,kakvo ce godisnje doba biti odlucujemo mi sami. To sto priroda poumire jeste pomalo tuzno ali ne mora sve da bude tako. Jesen,leto,zima i prolece su imena dobijena po temperaturama,raznim pojavama i… Mi sami sebi odredjujemo kada ce nama biti jesen,leto,zima ili prolece!

Ima jedna nova blogerka,zovemo je Tija,moja najbolja drugarica!!! ako zelite da je posetite,otidite na stranicu sneznakraljica.mojblog.hr!

big pozZz:)

Besni oblaci kao da zele da ga sprece da zraci,da ljude usrecuje. Pokrivaju ga i polako se spusta tama. Noc je tako brzo dosla. Ali meseca i zvezda nigde nema! Oblaci spremaju nesto veoma podlo. Vetar sve jace i jace duva. Pocinje da lomi drvece. Svaki minut zaslepe nas oblaci,sevanje pocne. Munja na sve strane. Grmi i kisa je krenula da se zaukava! Crni i nevaljali oblaci su iznad celog grada,a nevreme lomi sve u njemu! Grmi i to zastrasuje! Grmljavine su sve jace i polako besne! Od jednom culo se kao da je eksplodirala atomska bomba,grom je udario u blizini! Oluja nikada veca. Svi su se posakrivali u svoje domove i sa strahom gledaju kroz prozor jer ne mogu da zaspu! Svo cvece se priljubilo uz zemlju i ne odvajaju se od nje. Svako drugo ili trece drvo je slomljeno. Kisa lije kao iz kabla i bije kao bicem. Bara na svakom udubljenju asvalta koje bivaju sve vece. Ali posmatranje takve prirodne pojave moram da prekinem teskim ali sigurnim snom. Odlazim sa razocaranjem u ocima u svoj krevet jer je vreme za spavanje vec odavno proslo i kao beba zaspem.

Ujutru se probudih i videh veliku katastrofu i nisam mogla da poverujem da je to jedno nevreme ucinilo!